Pirjo Honkasalo

Tri sobe melanholije

Reditelj:	Pirjo Honkasalo
Zemlja produkcije:	Finska
Godina produkcije:	2004.
Trajanje:	85 min
Scenario:	Pirjo Honkasalo
Kamera:	Pirjo Honkasalo
Zvuk:	Mari Turunen, Mart Otsa
Muzika:	Sana Salmenkalio
Montaža:	Nils Pag Andersen, Pirjo Honkasalo
Produkcija:	Kristina Pervila / Millenium Film
Koproducent:	Pirjo Honkasalo / Baabeli

Opis filma

Čečenski rat je okvir za ovaj film. Nemogućnost odraslih da završe rat stvara generaciju koja je puna mržnje koja se praktikuje kao da se radi o utelovljenom božanstvu. Deca su preuzela teret mržnje za koju veruju da izvire iznutra. Transponovana mržnja stavlja pokrov na dubinu njihovih misli; tokom celog života ih prati neobjašnjiva melanholija i iznenadan izliv besa.

Ruska deca na Kronštadu, ostrvu koje se nalazi pre Sankt Peterburga. Na kadetskoj akademiji u Kronštadu obučavaju se kao deca vojnici. Zamišljeni neprijatelj je Čečen. On je protivnik čiji konačni poraz pretvara vojnika u heroja otadžbine.

Čečenska deca u Ingušetiji, u porodici Ksadižat Gataeva, koja se sada sastoji od 75 siročića za koju se Ksadižat zavetovala da će im biti kao majka. Sve njihove roditelje su ubili Rusi.

Nagrade

Mostra Intrenazionale d’Arte Cinematografica, Venecija, Italija (2004); Nagrada mreže filmova o ljudskim pravima; Nagrada Lina Mangiacapre; Posebno priznanje EIUC; Filmski festival dokumentarnog filma, Kopenhagen, Danska (2004) Prva nagrada (podeljena); Međunarodni filmski festival dokumentarnog filma, Amsterdam, Holandija (2004) - Doen nagrada Amnesty International; Jussi nagrade 2004 (2005) - Najbolji dokumentarni film i Najbolja muzika (Sana Salmenkailo); Zagreb Dox Međunarodni festival dokumentarnog filma (2005) - Glavna nagrada; 8. godišnji festival dokumentarnog i kratkometražnog filma Vera, Åland, Finland (2005) - Vera nagrada; Tampere Međunarodni festival kratkometražnog filma (2005) - Glavna nagrada u finskoj konkurenciji, preko 30 minuta; 20. Festival Internacional de Cine del Mar del Plata (2005) - ACTA nagrada Signisa i Fuena nagrada "Visión Artistica"; Festival dokumentarnog filma u Solunu, Slike 21. veka, Grčka (2005) - Nagrada Međunarodnog udruženja filmskih kritičara (FIPRESCI); Full Frame festival dokumentarnog filma, Severna Karolina, SAD (2005) - Nagrada seme rata; DocAviv – Međunarodni festival dokumentarnog filma u Tel Avivu, Izrael (2005) - Posebno priznanje u kategoriji Najbolji strani film; Međunarodni festival dokumentarnog filma u Čikagu (2005) - Arie & Bozena Zweig nagrada za inovaciju; Jedan svet Filmski festival dokumentarnog filma o ljudskim pravila, Prag, Češka Republika (2005) - Nagrada za najboljeg reditelja; 19. Pärnu Međunarodni festival dokumentarnog i antropološkog filma, Estonija (2005) - Glavna nagrada; Zlatna kajsija Međunarodni filmski festival, Jerevan, Jermenija (2005) - Glavna nagrada Zlatna kajsija za najbolji dokumentarni film; ANONIMUL Međunarodni filmski festival, Rumunija (2005) - Posebno priznanje za dokumentarni film; VII Festival Internacional De Cine y Video / Derechos Humanos, DerHumALC, Santiago del Estero, Argentina (2005) - Prva nagrada / Dokumentarni filmovi; Kvalitet stanja nagrada (2005); 57. Prix Italia, Milano, Italija (2005) - Prix Italia TV dokumentarni filmovi – Tekuće stanje; Eurodok nagrada (2006).

Pirjo Honkasalo dvadeset i pet godina režira, piše scenarije i radi kao snimatelj dokumentarnih i igranih filmova. Pirjo Honkasalo je rođena u Helsinkiju 1947. Upisala je filmsku školu u 17. godini a kinematografsku tezu odbranila u 21. godini. Iste godine je snimila svoj prvi dugometražni film. Nastavila je da studira i radi kao asistent na Templ univerzitetu u Filadelfiji. Njen prvi glavni rad u svojstvu rediteljke, istorijska drama Tulipää (Plameni vrh), izabrana je u Zvaničnoj selekciji Kanskog festivala 1980. Što se tiče dokumentarnih filmova, najpoznatija je po svojoj trilogiji Trilogija svetog i satanističkog, poslednji deo, Atman, osvojio je nagradu Joris Ivens u Amsterdamu 1996. Njena poslednja drama, Tulennielijä (Gutač vatre), osvojio je gran pri AFI (Američkog filmskog instituta) u Los Anđelesu 1998.

Reč rediteljke

Lična polazna tačka:
Kada sam završila svoju "Trilogiju svetog i satanističkog" (dugometražni dokumentarni filmovi Misterion, Tanjuska i 7 đavola i Atman), osećala sam da sam razbistrila šta tražim od dokumentarnog filma: njegovu prečišćenu i neumoljivu konkretnost. Dala sam sve što sam mogla da dam zbog te konkretnosti, aluziju na ljudsku tišinu.

Osećala sam privlačnost i privrženost logici sna, prema kojoj igrani film ostvaruje najprirodniju putanju. Svet sna je pola u prošlosti a pola u budućnosti. Njegovi bogovi se ljuljaju između života i smrti. Nema smisla žudeti u snovima. Vreme u snovima nije vreme u vremenu. Režirala sam igrani film "Gutač vatre".
Uvek me je podsticalo ne samo sveto i satanističko već i poetsko i političko. To je ono što me je povuklo ka dokumentarnom filmu.

Ne interesuju me istine jer na misao gledam kao na talas koji se valja i ne vezuje se ni za šta niti se čvrsto za nešto drži; već, kada ne spavam ili ne sanjam, poželim da znam kako ljudsko pleme vodi svoje živote, oblikuje svoju istoriju i izražava svoju volju, koja uvek želi da poboljša ljudsko stanje a ipak se valja, i meša u sopstvenoj krvi poput nekog jelena koji je zalutao u gradu i koji je nabijen na šipke ograde na groblju. To ne treba tako da se desi.

Evropa je puna ljudi kojima je potrebna neka vrsta milosti da bi izašli na kraj sa svojim pravednim besom. Pravedni bes se kao odraz okreće protiv njih. A život nije sudnica; ne preovlađuje pravda već život. Izbija iz haosa u obliku uzlazne spirale, kratko se pojavljuje da bi se oblikovala i spušta se u obliku krive silazne spirale ka novom haosu.

Uklanjanje ikona neprijatelja zahteva prihvatanje milosti zajedno s pravednošću. Milost je nelogična i neracionalna – drugim rečima, izuzetno bezrazložno oslobađanje od prisile na mržnju.