Christian Frei

Ratni fotograf

Produkcija, režija i montaža:	Christian Frei
Fotografije:	James Nachtwey
Digitalna betacam kamera:	Peter Indergand scs
Kamera (Palestina):	Hanna Abu Saada
Microcam kamera:	James Nachtwey
Mikrokamere napravio:	Swiss Effects
Pomoćnik reditelja / pomoćnik montažera:	Barbara Muller
Montaža zvuka / zvuk	Florian Eidenbenz
Muzika::	Eleni Karaindrou Arvo Part David Darling
Muzički producent:	Manfred Eicher

 

"Ratni fotograf" je snimljen na:
- Kosovu, Balkan (jun 1999.)
- Džakarti, Indonezija (maj/jun 1999.)
- Ramali, Palestina (oktobar/novembar 2000.)
- Kava Ijenu, Rudnik sumpora na istočnoj Javi, Indonezija (oktobar 1999.)
- Njujorku i Hamburgu

Opis filma

U jednoj od bezbrojnih kriznih oblasti u svetu okruženom patnjom, smrću, nasiljem i haosom, fotograf James Nachtwey je u potrazi za slikom za koju misli da je može objaviti. Film o posvećenom, stidljivom čoveku koji se smatra jednim od najhrabrijih i najvažnijih ratnih fotografa našeg doba – ali koji se teško uklapa u kliše okorelog ratnog veterana.

Ako verujemo holivudskim filmovima, ratni fotografi su tvrdokorni i cinični stari vojnici, koji mogu misliti na "vreme ekspozicije" i u samom trenutku straha. Švajcarski autor, reditelj i producent, Christian Frei, pratio je Jamesa Nachtweya dve godine u ratovima u Indoneziji, na Kosovu, u Palestini… Christian Frei je koristio posebne mikro kamere ugrađene na fotoaparat Jamesa Nachteya. Vidimo čuvenog fotografa koji traži odlučujući momenat. Čujemo svaki dah fotografa. Prvi put u istoriji filmova o fotografima ova je tehnika omogućila autentučni uvid o radu tog fotoreportera.

Christian Frei rođen je 1959. u Šunenverdu, u Švajcarskoj. Studirao je vizuelne medije na Odseku za novinarstvo i komunikacije na Univerzitetu Friburg. Prvi dokumentarni film je snimio 1981, a kao nezavisni filmski radnik i producent radi od 1984. Redovno radi za švajcarsku državnu televiziju SF DRS. Godine 1997. je snimio svoj prvi dugometražni dokumentarni film, Ricardo, Miriam y Fidel, priču o jednoj kubanskoj porodici rastrzanoj između odanosti prema revolucionarnim idealima i željom da emigrira u Sjedinjene Države. Godine 2001. njegov film Ratni fotograf prati fotoreportera Jamesa Nachtweya tokom njegovih raznih misija. Film je bio nominiran za nagradu Akademije za "Najbolji dokumentarni film" i osvojio je nagrade na dvanaest međunarodnih festivala. U filmu Velike Bude se bavi uništenjem skulptura bamijanskog bude.

Izabrana filmografija

1981: Die Stellvertreterin (dokumentarni film)
1982: Fortfahren (korežiser) (dokumentarni film)
1984: Der Radwechsel (dokumentarni film)
TV dokumentarci
1997: Ricardo, Miriam y Fidel (TV-verzija)
1998: Kluge Köpfe 
2000: "Bollywood" im Alpenrausch (TV-dokumentarac)
2001: Ratni fotograf (TV-verzija)

James Nachtwey je odrastao u Masačusetsu a diplomirao je na Dartmout koledžu gde je studirao istoriju umetnosti i političke nauke (1966-70.). Slike iz vijetnamskog rata i pokreta za američka građanska prava imale su veliki uticaj na njega i doprinele su njegovoj odluci da postane fotograf. Radio je na brodovima dok je učio o fotografiji, bio je urednik pripravnik za vesti i radio kao kamiondžija. Godine 1976. je počeo da radi kao novinski fotograf u Novom Meksiku, a 1980. se preselio u Njujork počevši karijeru kao slobodni fotograf za časopise. Prvi zadatak u inostranstvu mu je bio da prati građanski sukob u Severnoj Irskoj 1981. tokom štrajka glađu IRA. Od tada se Nachtwey posvetio dokumentovanju ratova, sukoba i kritičnih društvenih pitanja. Radio je velike fotografske priče u El Salvadoru, Nikaragvi, Gvatemali, Libanu, Zapadnoj obali i Gazi, Izraelu, Indoneziji, Tajlandu, Indiji, Šri Lanki, Avganistanu, Filipinima, Južnoj Koreji, Somaliji, Ruandi, Južnoj Africi, Rusiji, Bosni, Čečeniji, Kosovu, Rumuniji, Brazilu i Sjedinjenim Državama.

Nachtwey je fotograf pod ugovorom za Time Magazine od 1984. Bio je povezan sa Crnom zvezdom 1980-1985. a član Magnuma bio je od 1986. do 2001. Imao je samostalne izložbe u Međunarodnom centru fotografije u Njujorku, Palazzo Esposizione u Rimu, El Circulo de Bellas Artes u Madridu, Carolinumu u Pragu, Hasselblad centru u Švedskoj, Canon galeriji i Nieuwe Kerk u Amsterdamu i Hood muzeju umetnosti u Dartmout koledžu, između ostalih.

Primio je brojna priznanja kao što je Zlatna medalja Robert Capa (pet puta), dva puta Svetsku nagradu za novinsku fotografiju, Novinski fotograf godine (šest puta), tri puta nagradu Međunarodnog centra za fotografsku beskonačnost, dva puta nagradu Leica, nagradu Bayeaux za ratnog dopisnika (dva puta), nagradu Alfred Eisenstaedt, nagradu Canon Photo pripovedača i spomen nagradu W. Eugene Smith za humanističku fotografiju. Član je Kraljevskog fotografskog društva i ima počasni doktorat iz likovnih umetnosti na Umetničkom koledžu Masačusets.

Nachtweyev kredo

Godine 1985. malo pre nego što će postati član čuvene foto agencije Magnum, tada tridesetšestogodišnji James Nachtwey napisao je sledeći tekst, kredo o tome koliko su njegovi radovi kao ratnog fotografa važni.

Zašto fotografisati rat?

Uvek je bilo rata. U ovom trenutku rat besni širom sveta. A ima malo razloga da verujemo da će rat prestati da postoji u budućnosti. Kako čovek postaje sve civilizovaniji, njegova sredstva uništenja svojih bližnjih postala su sve delotvornija, okrutnija i razarajuća.

Da li je pomoću fotografije moguće staviti tačku na oblik ljudskog ponašanja koji je postojao tokom cele istorije? Čini se da su proporcije tog pojma smešne. Ipak me je motivisala ta sama ideja.

Za mene snaga fotografije leži u mogućnosti da se evocira osećaj humanosti. Ako je rat pokušaj da se negira humanost, onda se na fotografiju može gledati kao na nešto što se suprotstavlja ratu i, ako se dobro iskoristi, može predstavljati moćni sastojak protivotrova za rat.

Ako, na neki način, pojedinac preuzme rizik da sam sebe postavi u središte rata da bi saopštio ostatku sveta o tome šta se dešava, on pokušava da pregovara o miru. Verovatno je to razlog zašto oni koji su odgovorni za to da rat učine besmrtnim ne vole da oko sebe imaju fotografe.

Palo mi je na pamet da ako bi svi bili tamo da vide šta beli fosfor čini od lica deteta ili kakav neopisivi bol prouzrokuje udar jednog jedinog metka ili kako jedan zupčasti deo šrapnela može da otkine nečiju nogu – da su svi tamo da sami vide taj strah i očaj, samo jednom, onda bi razumeli da ništa ne vredi da se ostavi da stvari dođu do tačke gde se to dešava čak i jednoj osobi a kamoli hiljadama njih.

Ali ne mogu svi biti tamo i zbog toga fotografi idu tamo – da bi im pokazali, da ih povuku i odvedu i nateraju ih da prestanu da rade to što rade i obrate pažnju na to šta se događa – da stvore slike koje su dovoljno snažne da prebrode razvodnjene efekte mas medija i da prodrmaju ljude u njihovoj ravnodušnosti – da se usprotive i da snagom tog protesta učine da i drugi to urade.

Najgore je to što osećam da kao fotograf imam koristi od nečije tragedije. Ta me ideja proganja. To je nešto s čim se moram suočavati svakog dana jer znam da ako ikada dozvolim da lična ambicija proguta moje istinsko saosećanje, onda sam prodao svoju dušu. Ulog je za mene suviše velik da bih verovao drugačije.

Pokušavam da budem potpuno odgovoran za neku temu koliko to mogu biti. To što sam neko sa strane koji cilja kamerom može predstavljati kršenje čovečnosti. Jedini način na koji mogu opravdati svoju ulogu je da imam poštovanja prema prilikama u kojima se nalazi druga osoba. Stepen do kog to radim je stepen do kog me drugi prihvataju, a u toj meri mogu prihvatiti sebe.