VII foto

Ron Haviv

Ron Haviv je fotoreporter koji je pratio pad Berlinskog zida, oslobađanje Nelsona Mendele, kokainske ratove u Kolumbiji, Zalivski rat, borbe Kurda iz Iraka, konflikte u Rusiji, izbeglice u Ruandi i politički prevrat na Haitiju. Bio je jedan od prvih novinara fotografa koji je pratio rat u Jugoslaviji, a njegova knjiga Krv i med (Blood and Honey) je svedočanstvo o stradanjima na tim ratištima.

Dobio je nekoliko nagrada: Vorld pres (World Press) i Slika godine (Picture of the Year), Oversiz pres klub (Overseas Press Club), kao i medalju za izuzetnost Lajka (Laica Medal of Excellence). Ron Haviv je osnivač i član VII foto agencije.

Ratni dnevnik Balkana Ron Haviv počinje da vodi 1991. godine, kada je došao da kao fotoreporter zabeleži prve ratne sukobe na prostoru bivše Jugoslavije. Tokom narednih deset godina Rona Haviv će kao novinar fotoreporter boraviti na svim ratištima na prostoru bivše Jugoslavije. O tome kako je nastajala knjiga i izložba ratnih fotografija "Krv i med: Balkanski ratni žurnal", Ron Haviv beleži:

Godine 1991. sam čuo za pokret nezavisnosti u zemlji zvanoj Jugoslavija. Nisam znao mnogo o njoj. To je bilo mesto poznato po Olimpijadi, a ubistvom princa tamo je započeo Prvi svetski rat. Bilo je zanimljivo to što je Jugoslavija bila jedna od poslednjih zemalja koja posle hladnog rata nije prošla kroz veću političku promenu. Mislio sam da retorika koja dolazi odande ima zloban nacionalistički ton.

Pad Berlinskog zida i pad Sovjetskog Saveza nakon toga naveo je da ljudi poveruju da se svet okrenuo miru. Sve ono strašno što se desilo na mestima kao što je Jugoslavija predstavljalo je samo razotkrivanje usijanih nacionalističkih osećanja.

Odlučio sam da odem. Bio sam još odlučniji posle brzog proglašenja nezavisnosti Slovenije, jedne od republika. Otišao sam te noći. Do narednog dana bilo je očigledno da nezavisnost neće biti laka. Savezna vojska Jugoslavije, sa bazama u Sloveniji, suprotstaviće se odluci da se razbije Jugoslavija.

Stigao sam u Zagreb, glavni grad Republike Hrvatske. Jedini način da se stigne do borbi je bilo vozom. Voz je bio pun napetih i nervoznih ljudi. Ja sam bio jedan od njih. Započeo sam razgovor sa jednom ženom koja je sedela u istom vagonu. Bila je na rubu plača. Rekao sam da sam novinar i da idem da fotografišem pokret nezavisnosti. Pogledala me je i rekla, "Ovo je tek početak, prvo Slovenija, zatim Hrvatska i Bosna. S Jugoslavijom je gotovo." Odgovorio sam da ne treba da brine, da neće biti rata usred Evrope. Moj naivni odgovor će me potom proganjati u narednim godinama.

Čuo sam kako su mnoge diplomate govorile isto. Evropske diplomate su srećno napustile domaći aerodrom, s čašama šampanjca u rukama, posle pregovora o diplomatskom rešenju. Ubrzo pošto je njihov avion uzleteo, aerodrom i grad su bombardovale jugoslovenske vazdušne snage. Tako je započeo model koji će se potom iznova ponavljati. To je bila moja dobrodošlica na Balkanu.

Pošto je Slovenija postala nezavisna, pokret se preneo na Hrvatsku i Bosnu. Hrvati su se smelo borili da uspostave domaću odbranu protiv jugoslovenske vojske. Formirane su jedinice a u lokalnim prodavnicama su kupljene uniforme za kamuflažu za kampovanje. Radio sam sa odbrambenim snagama koje su sačinjavali domaći seljaci. U početku je to bila lovačka puška protiv mitraljeza i tenkova. Avioni su počeli da napadaju mala sela, a tenkovi su mesecima okupirali gradove. Počelo se sa praksom etničkog čišćenja. Svaka strana je bila odlučna u tome da očisti teritoriju. Izbeglice su počele da se broje u hiljadama.

U početku je bilo teško ubediti urednike u Njujorku da je rat bio ozbiljna stvar. Mislio sam da bi Amerikance interesovao taj sukob. Jugoslavija nije više bila samo mesto Olimpijade 1984. Jugoslavija je predstavljala rak u srcu Evrope. Radio bih nekoliko nedelja, uzeo bih odmor, i onda bih se ponovo vratio.

Kako je rat napredovao i proširio se na Bosnu, povećavao se i stepen nasilja. Svet je bezvoljno počeo da čuva svoj ugled. To je imalo više štete nego koristi. Postalo je teško opravdati moju ulogu novinara. Fotografisao sam prvo etničko čišćenje bosanskog rata. Nedužne civile koje su ubijale dobro naoružane paravojne snage. Slike su objavljene i nije bilo nikakve reakcije političara. Znam da slike same po sebi ne mogu da promene svet. Ali smatrao sam da je svet zaista omanuo.

Video sam kako su započele prve bitke kod građana podstaknutih nacionalističkim vođama. Rat se širio od berberina protiv mesara, zatim od jedinice komandosa protiv nedužnih civila i konačno se razvio u borbu tenka protiv tenka. Ja sam putovao i fotografisao razne strane. Time što sam provodio vreme s vojnicima, želeo sam da pokažem svetu kako je to bilo tamo. Onda bih mogao da objasnim razlike među tim ljudima. Na kraju sam shvatio da su to sve bili isti ljudi, koje je izmanipulisala moć i pohlepa.

Na početku rata sve strane su gledale na novinare kao na poštene i nepristrasne ljude koji pričaju njihovu priču. Kako se rat nastavljao, zaraćene strane su počele da shvataju da se neće ispričati samo njihova priča. Rat je postao prilično opasan. Za prvih šest meseci ubijeno je preko 30 novinara. Od toga da smo bili dobrodošli postali smo mete. Često se dešavalo da me razne strane bar jednom uhapse u toku dana jer su odlučile da vi treba da ispričate njihovu priču. Čak je i došlo do toga da su me optužili da sam špijun. Ispitivali su me i tukli nekoliko dana pre nego što su me pustili.

Kako je vreme prolazilo odbrana je postajala sve snažnija. Za neke su to bile barikade protiv snajperske vatre. Za druge se ta odbrana nalazila u mislima. Život se nastavljao u naseljima i gradovima. Na kojoj god strani da ste bili, morali ste da jedete i da preživite. Isto je bilo i sa mnom. U početku je bilo normalnih automobila i malo zaštite za novinare. Do treće godine, blindirani automobili, štitnici i šlemovi su postali normalna stvar. Koliko god da je bilo opasno i teško, uvek smo mogli da odemo. Ljudi iz regiona u Jugoslaviji u kojima je rat besneo to nisu mogli.

Ljudi Jugoslavije su bili Evropljani. Bili su obrazovani i imali su slične vrednosti kao ja. Imali su CD plejere i video rekordere. Njihove dnevne sobe su ličile na moju. Nije bilo bitno da li je to bio Srbin, Hrvat ili Musliman. Uglavnom su civili u ratu pokušavali da žive dan za danom. Pokušao sam da fotografišem snage koje su im oduzimale živote. Ubrzo ih je progutao vir građanskog rata koji niko nije mogao da kontroliše.

Osetio sam se vezanim za ovo teško i opasno mesto. To nije bilo mesto na kome sam voleo da budem. Ponekad je bilo kao da je to Drugi svetski rat. Bitke su se vodile na istim mestima kao i pre 40 godina. Tužno je bilo to što su bitke i linije fronta bile skoro iste. Niko ništa nije naučio. Istorija i budućnost su bili važniji od sadašnjosti.

Video sam kako je počeo rat i želeo sam da mu vidim kraj. U početku se moj rad odnosio na to da napravim fotografije za vesti. Namera mi je bila da ukažem na situaciju, da pomognem ljudima da donesu odluke kako bi došlo do promene. Nažalost, nikada nije došlo do stvarne promene. Danas se nadam da taj rad služi kao dokument rata. Time se optužuju oni koji su ostali po strani i nisu ništa učinili dok na hiljade ljudi nije umrlo a milioni njih postali izbeglice.