Kako je nastao projekat VIVISECT?

Kratki dokumentarni film i knjiga dokumenata VIVISECT su svedočanstvo o načinu na koji je realizovana izložba ratnih fotografija "Krv i med" američkog fotoreportera Rona Haviva u Novom Sadu i reakcijama mnogobrojnih posetilaca izložbe.

Izložba obuhvata 64 fotografije na kojima su zabeleženi fragmenti ratnih zbivanja na prostoru bivše Jugoslavije. Među hiljadama fotografija koje su u poslednjoj deceniji 20. veka nastale na teritoriji bivše Jugoslavije, fotografije Rona Haviva se ističu jedinstvenom snagom svedočanstva. Njegove višestruko nagrađivane fotografije, usmerene isključivo na ratne tragedije, postale su prepoznatljive na stranama Time-a, Newsweek-a, Paris Match-a i Stern-a. Izložba pod nazivom "Krv i med: Balkanski ratni žurnal" omogućava širok uvid u glavne događaje, kao i u lične unutrašnje drame običnih ljudi: Srba, Hrvata, Bosanaca, Kosovskih Albanaca, Slovenaca i Makedonaca i predstavlja svedočanstvo o raspadu njihovih života usled ratnih razaranja. Izložba "Krv i med" svedoči o periodu balkanskih sukoba od njihovih početaka nastalih raspadom Jugoslavije 1991. godine, pa sve do 2001. kada je počelo nasilje u Makedoniji.

Cilj izložbe je bio da podstakne javni razgovor o ratnim zbivanjima na prostoru bivše Jugoslavije, a ne da ponudi njihovo konačno tumačenje.

Od 10. do 20. septembra 2002. godine održana je izložba koja je izazvala veliku medijsku pažnju i kontroverzne reakcije posetilaca. Izložbu je videlo preko 5.000 ljudi

Film i knjiga dokumenata VIVISECT svedoče o društvenoj i političkoj situaciji u Srbiji, posle pada režima Slobodana Miloševića i razlozima zbog kojih je otežan proces suočavanja sa istinom o ratovima i ratnim zločinima koji su se dogodili u poslednjoj deceniji 20. veka na prostoru bivše Jugoslavije.

 

Kontekst

Dokumentacioni centar "Ratovi 1991-99" i Kulturni centar "Rex" uz podršku Freedom House-a i USAID-a, organizovali su u 2002. godini prikazivanje izložbe ratnih fotografija Rona Haviva "Krvi i med" u šest gradova u Srbiji. Izložba je prvo prikazana u Sarajevu (BiH) i Zagrebu (Hrvatska), a potom je organizovana u Srbiji.

Prvi grad u kojem je održana izložba fotografija "Krv i med" bio je Beograd, zatim Vršac, dok je u Užicu, Kragujevcu i Čačku bilo onemogućeno njeno održavanje. Novi Sad je bio poslednji u nizu gradova u kojima je organizovana ova izložba u Srbiji.

Incidenti koji su pratili izložbu u drugim gradovima u Srbiji uticali su na način organizacije izložbe u Novom Sadu. Grupe koje su izazivale incidente od grada do grada koristile su identične obrasce: obučeni u crne majice sa slikom haških optuženika Radovana Karadžića ili Ratka Mladića i porukom "Srpski heroj" i "S verom u boga i otadžbinu", tražili su zatvaranje izložbe jer se "atakuje na dostojanstvo građana i države" i zato što je "antisrpska". Vlasti u Srbiji nisu osudile nacionalističke ispade niti su pokrenule istragu o mogućoj krivičnoj odgovornosti za incidente koji su se dogodili povodom izložbe "Krv i med".

 

Šta je bio cilj izložbe u Novom Sadu?

Imajući u vidu događaje koji su pratili održavanje izložbe ratnih fotografija Rona Haviva u Užicu, Čačku i Kragujevcu, organizatori izložbe u Novom Sadu (Vojvođanka – Regionalna ženska inicijativa, Centar za političko obrazovanje i MEDIAPACT) osmisli su koncept koji je imao za cilj da:

Podstakne javni razgovor o ratnim zbivanjima na prostoru bivše Jugoslavije;

Istinu o ratovima predstavi kao mozaik različitih elemenata, koji tek kada se zajedno slože, mogu da pruže relativno celovitu sliku tragedije kroz koju je prošao deo nekadašnje Jugoslavije;

Ukaže na neophodnost poznavanja činjenica o ratu u svakom društvu;

Omogući svakome ko želi da iznese svoje mišljenje, uz uvažavanje tuđeg mišnjenja i drugačijeg viđenja događaja iz neposredne prošlosti.

Da bi se izbegli incidenti koji su se dogodili u drugim gradovima, odlučeno je da fotografije Rona Haviva budu izložene osam dana bez potpisa autora. Posetiocima je data mogućnost da na praznim papirima pored fotografija upišu svoje komentare. Svoje komentare mogli su pisati i u knjigu utisaka ili doneti fotografije i dokumenta koji se odnose na period ratnih sukoba u bivšoj Jugoslaviji.

Tokom održavanja izložbe u Novom Sadu organizovane su i dve tribine (Vijetnamski sindrom u Srbiji i Rat je slobodan izbor?) i prikazana 4 dokumentarna filma ("Put bratstva i jedinstva" Maje Weiss, "Muzej radi državnim praznicima" Adrijane Stojković, "Rat je završen" Ivana Markova i "Žrtva geografije" Daga Obrija). Ovim konceptom organizatori izložbe u Novom Sadu omogućili su posetiocima da ne budu samo pasivni posmatrači, već da se aktivno uključe u proces suočavanja sa istinom o ratovima na prostoru bivše Jugoslavije.

Izložba je organizovana u saradnji sa institucijama pokrajinske i gradske vlade u Novom Sadu i predstavnicima pokrajinskog i gradskog MUP-a, i uz podršku tadašnjeg predsednika Skupštine AP Vojvodine – Nenada Čanka.

 

Ko su bili posetioci izložbe?

U Novom Sadu i njegovoj okolini živi oko 400.000 ljudi, a izložbu su posećivali i ljudi iz drugih gradova u Srbiji, kao i stranci koji su boravili u gradu. Posetioci izložbe pripadaju svim starosnim, socijalnim, nacionalnim i verskim grupama koje žive u Novom Sadu.

Bilo je posetioca koji su više puta posetili izložbu, i onih koji su iz dana u dan dolazili redovno. Poruke koje su se u toku dana "razmenjivale" na papirima pored fotografija Rona Haviva, posebno su privlačile pažnju i čitale se kao "roman u nastavcima".

Tokom deset dana trajanja izložbe uspostavljen je specifičan način komunikacije sa posetiocima, koji je uspeo da kanališe različita emotivna stanja i doživljaje - od ekstremnih i agresivnih stavova do argumentovanog i objektivnog stava.

 

Analiza poruka

Od ukupnog broja poruka napisanih pored 64 fotografije (verbalnih i neverbalnih) najviše je onih koje sadrže eksplicitnu mržnju prema drugima (30%).

Ko su ti drugi u porukama?

U najviše slučajeva svi oni koji nisu Srbi, a pre svega narodi iz zaraćenih strana (Hrvati, Muslima, Albanci), zatim Amerikanci koji su prisutni, ili u obliku vojske koja čuva mir (UN) ili kao podsećanje na NATO bombradovanje u Srbiji 1999. godine.

Drugi su oni druge veroispovesti - katolici i muslimani. Ali i oni koji žive u Srbiji, ali se osećaju kao Vojvođani, koji su vezani regionalno a ne nacionalno.

Mržnja/ljubav izražena je prema vođama. Tri su ličnosti o kojima je najviše poruka: Tito, Arkan i Čanak.

Slede poruke sa implicitnom mržnjom (25%). To su poruke kojima se veliča sopstvena (srpska) nacija, vera, pismo, osobe, događaji, istorija, iz uverenja da je srpski narod žrtva. Po njihovom shvatanju to nedostaje ovoj izložbi i traži se krivac za to (organizatori, fotograf, neko drugi) i opravdava nespremnost za saradnju .

Slede poruke u kojima se uvođenjem govora drugog, na različite načine drži distanca od odgovornosti i krivice, prelaskom u šalu, na asocijaciju labavo vezanu uz fotografiju, korišćenjem već stvorenog izraza, ali iz nekog drugog žanra ili govora: narodne pesme, filma, stripa, parola, reklama. Takvih je 15% poruka.

Samo je 8% poruka u kojima se vidi spremnost za kolektivnu odgovornost, u kojima glas savesti uključuje celu zajednicu.

Samo je nekoliko poruka lične odgovornosti (2%) koje svedoče o ličnoj ispovesti.

U dijalogu je ostvareno10% poruka, tako što se drugi posetilac nadovezuje na poruku prvog. Dijalog i spremnost za razgovor vodili su se na nekoliko nivoa: na papirima pored fotografija, na velikom posteru na zidu i u knjizi utisaka. U nju su se individualno upisivale osobe na sopstveni poticaj. Oni koji su hteli mogli su prelistavati listove knjige, čitati šta su drugi napisali

 

Ima li osnova za nadu?

Tražimo je u onima koji su ostavljali poruke. Poruke pored fotografija ostavljali su oni koji žele da unište druge, da veličaju svoje na uštrb drugih, da razgovaraju o zločinu, ali najpre onih drugih, da vode dijalog u kojem mogu doći do nekih zajedničkih elemenata, da uključe u dijalog i svevišnjeg koji umesto njih rešava konflikt, i onda, nade ima, da ipak prihvate kolektivnu odgovornost, i, na kraju, doduše mali deo, da prihvate ličnu odgovornost. U ukupnom broju od 5.000 posetilaca njih 1.300 je dalo glasa od sebe – svaki peti je spreman da u dijalog uđe. Podatak o ostavljačima poruka važan je kada hoćemo da planiramo akcije pomirenja zajednica na velikom prostoru.

Kome su poruke upućene? Autoru fotografija, organizatorima, svima, i nikome. U svakoj od ovih namera mogu se prepoznati određeni elementi nade za prihvatanje odgovornosti i želje za pomirenjem, što se može iskoristiti za budući model pomirenja u kojem se vodi računa o tome ko sa kim želi da razgovara.

Na koji način voditi dijalog? Pokazalo se obilje mogućnosti: od jasnog odbijanja dijaloga do tanke niti saradnje.

Možemo zaključiti da su poruke ostavljene pored fotografija dragocen materijal na osnovu koga se može uočiti slojevitost onoga što zovemo odgovornost – preduslov za spremnost na dijalog sa drugima. Od izrazite mržnje i potiranja vrednosti drugog, do tragova saradnje različiti su stepeni, ali se do poslednjih može stići. Da li se na osnovu ostavljenih poruka može generalizovati sud o osećaju odgovornosti za ratne događaje? Svakako ne.
Treba iznaći mehanizme kojima će se ove slabe i, možda, usamljene, niti povezati. U tome je izložba uspela, jer je omogućila povezivanje slabih niti u neko novo uže.